Došao sam u autoškolu da prođem još jednom testove i da izađem sutradan na polaganje.
Nešto mi se to odužilo - iskreno, ali rekao sam sebi, neću izlaziti na polaganje dok sve ne budem znao pod konac. Bila je tu i ta stvar sa ličnom; na mojoj ličnoj stoji oznaka Ž. Mislio sam kako ću sa ovom mliječnom bradom koja je krenula izbijati doć' na test, priložiti ličnu kartu, ljudi me moraju identifikovati, definitivno će izbiti i neprijatna scena, tu sa još 30 ljudi u prostoriji ću morat' objašnjavati svoju medicinsku historiju i zakone BiH. Život se ne može odgoditi, desit' će se ono što se mora desiti. Možemo se samo adekvatno priremiti i mijenjati stvari.
Testove sam dobro odradio, sve je išlo kako treba dok me djevojka iz autoškole nije pitala „Ali mogu li na sekundu da vidim tvoju ličnu kartu? Bio je problem sa prijavom. Ja ne znam jel' to greška, jesil' ti to vidio na ličnoj karti?“.
Stvarno sam se zasmijao ljudi dragi, kako se neću zasmijati. To je onaj osmijeh kad na sekundu skupim oči i nečujno se osmijehnem, osmijeh rezervisan za neke sitne specifične situacije. Nisam vadio ličnu kartu, znao sam u čemu je fora, nagledao sam se te lične karte, sav ponosan sam je gledao - pa tu je konačno moje ime. Znam ja da je to rijetka lična karta, kao Sibirski plavac među Yu-Gi-Oh kartama. Malo je takvih. Dva mjeseca sam „ganjao papire“ da bih je konačno držao u rukama. Organizovat' ću jednom i monumentalnu izložbu za moju ličnu kartu, svi_e nek je vide. Međutim, u situacijama koje dovode do nepotrebnih komplikacija, zaista poželim da je moja lična karta u kombinaciji sa mojim audio vizuelnim postojanjem u jednom koherentnom skladu i da se uklopi u masu svih ostalih, „običnih“ ličnih karti.
Odgovorio sam da nije greška i objasnio da to jeste jedna specifična lična karta… Na pitanje da li je moja oznaka spola na ličnoj karti greška, ima nešto kompleksniji odgovor.
Da li je ta oznaka spola pogrešna? Nije. Rod i spol su odvojene kategorije. Da li je greška djevojke u autoškoli ili doktora na ljekarskom? Nije. Da li je greška u administrativnom i zdravstvenom sistemu BiH? Jeste. Da li je greška što se uopšte može dogoditi situacija da mi na ljekarskom napišu M, a da na ličnoj stoji Ž? Jeste. Da li je greška moja što nisam uputio ljude na ljekarskom pregledu i objasnio im situaciju? Jeste. Da li je greška što je sve toliko komplikovano za transrodne državljane_ke BiH? Da. Da li je greška što sam primoran da sudjelujem u takvim razgovorima i objašnjenjima i da ujedno pišem ovo sve sada? Da.
Čija je greška?
Greška je zdravstva i svih ostalih državnih organa koji SVE manjine tretiraju kao nepostojeće u ovoj državi. Ostatak građana_ki tretiraju kao budale, nas (manjine) uopšte ne tretiraju. Zamislite kad su većinski_e građani_ke koje neko tretira kao pijune - da ne nabrajam šta već rade, znamo svi šta rade - ali zamislite kad su čak i oni_e privilegovani_e u odnosu na sve manjine. Većina eto makar postoji u ovom neandertalnom, apsurdnom sistemu. I što je najgore, mnogi_e su zahvalni_e samo zato što postoje pa kakav god da je sistem, naš je.
Međutim, transrodne osobe su također državljani_ke Bosne i Hercegovine i također imaju lične dokumente. Regulacija dokumenata za transrodne osobe nije riješena u našoj državi i to dovodi do ovakvih i mnogih drugih dosta kompleksnijih problema i otežavajućih okolnosti. U nekim slučajevima te ograničavajuće okolnosti sputavaju potrebe osoba i uživanje u osnovnim ljudskim pravima.
Ja nisam prijavljen sa svim ostalim kandidatima i kandidatkinjama da polažem te testove sutradan, moja prijava je odgođena do narednog roka. Ovo dešavanje je minorna nepogodnost kojoj je asistiralo neprepoznavanje transrodnih osoba u pravnom i zdravstvenom sistemu. Ništa vitalno, životno važno mi nije ugroženo, položit' ću, izaći ću, sve će ovo jednom biti juče.
Ali šta će još jednom biti juče?
Diskriminatorni zakon o oznakama spola na ličnim kartama, ovo nakaradno zdravstvo i pravo te svakojaka diskriminacija transrodnih osoba koje jednom neće proživljavati ovakve, slične i još mnogo gore situacije.
Transrodne osobe nailaze na probleme prilikom ljekarskih pregleda, zapošljavanja, bilo kakvim administrativnim dešavanjima, stigmatizirane su u društvu i sistemu i naredni put kad se požalite kako ja Ali ili bilo ko drugi „smara“ i potencira toliko teme o LGBTIQ pravima, samo dođite i pročitajte sve ovo ponovo. Možete bit' sebični i smatrati da naši problemi ne zaslužuju toliku pažnju, obzirom da „imamo puno većih problema“ (slažem se, uvijek od srži problema treba da se krene- krenite, ja vas ne držim, a nemojte ni vi mene držati), ali vjerujte da nećemo stati sa „smaranjem“ dok se ovo ne promijeni. Samo zato što sam ja prošao ovu nebulozu od situacije i što su mnogi_e druge prošli_e još 100 puta gore situacije, ne znači da više bilo ko treba da prolazi kroz isto.
Čemu je vrijeme tome je i vakat.
Volio bih iskreno da se svi_e ovako naljutite za makar jednu jedinu stvar koja vam smeta i koju više ne možete da trpite u našoj državi i sistemu, pa mi bismo Norvešku od Bosne i Hercegovine napravili_e za 5 godina! Rješavajmo sve probleme, podržavajmo jedni druge u „smaranju“. Normalna država nije sreća niti samo moja niti samo vaša, nego sreća svih nas. Ili makar, dostojanstvo i jednaka prava svih nas.
Ili kao što bi djevojka iz autoškole rekla: „Ma rekla sam im, ne zanima me šta piše, samo ga prijavite.“.
Uslijedio je jedan drugi osmijeh iz revije osmijeha, pun nade u normalne ljude i bolje sutra.
Ne zanima me koji su problemi, samo ih riješite. Vjerujem u nas sve i hvala na pažnji!
Autor: Ali Huremović
Članak je nastao u sklopu projekta "Acces to Justice for LGBTI persons in Tuzla Canton" koji je finansiran od strane Norveškog Helsinškog komiteta, ali ne izražava nužno stavove Norveškog Helsinškog komiteta nego isključivo autora/ice.