Alexis Plastic na festivalu RahatluQ

piše Emina

„Smeh je znak da uprkos svemu ne mogu da vas slome“

Drugog dana RahatluQ – Festivala queer umjetnosti i aktivizma, 10. oktobra u Domu mladih Tuzla, publiku očekuje One Woman Show Alexis Plastic – drag performerke, komičarke, podcasterke i aktivistkinje koja kroz humor, provokaciju i javnu vidljivost otvara prostor za razgovor o identitetu, društvenim normama i položaju LGBTI+ osoba.

RahatluQ kroz svoj program spaja umjetnost i aktivizam, stvarajući prostor u kojem queer iskustva ne ostaju na marginama, već zauzimaju scenu. Upravo se u takav koncept prirodno uklapa Alexis Plastic, čiji nastupi istovremeno zabavljaju publiku i ostavljaju dovoljno nelagode da se nakon smijeha pojavi i pitanje: zašto nam je nešto bilo smiješno, neugodno ili provokativno?

Kada smo je pitali kako bi danas opisala sebe, Alexis nije pokušavala birati samo jednu ulogu.

„Alexis Plastic je Barbika za 21. vek, tako da je sve što ste nabrojali tačno, ali sam i još mnogo toga.“

Alexis nije kostim koji se skida

Drag za Alexis nikada nije bio samo scenska figura kroz koju može govoriti ono što inače ne bi mogla.

„Alexis je prosto neotuđivi deo mene, a ja sam se uvek trudio da živim bez ograničenja koje mi je društvo nametalo i da uvek biram sebe.“

Zbog toga Alexis ne vidi kao odvojenu personu niti kao „lutku“ koja postoji samo kada se upale reflektori.

„Alexis za mene nikada nije bila samo lutka koju mogu da obučem i kroz koju mogu nešto što ne mogu inače, već samo još jedna strana moje ne tako jednostavne ličnosti.“

Takav odnos prema dragu prirodno se prelijeva i na njen humor, javni nastup i aktivizam.

Publika će dobiti ono što želi – ali možda neće ostati potpuno udobno

Na RahatluQ Alexis dolazi sa One Woman Show-om, a publika može očekivati i smijeh i provokaciju.

„Kroz One Woman Show publika će dobiti sve što želi, ali uvek se trudim da na sve to ostanu malo nekomforni, jer nas ta neprijatnost tera da preispitujemo svoje stavove.“

Upravo je ta nelagoda važan dio njenog pristupa humoru.

Za Alexis smijeh nije samo zabava nego i način otvaranja tema koje bi kroz klasični aktivistički govor možda bilo mnogo teže približiti ljudima.

„Smeh i humor su važan politički alat. Humor je dobar način da otvorite neke važne teme, a smeh znak da uprkos svemu ne mogu da vas slome.“

Ali istovremeno ne želi skrivati ono u šta vjeruje da bi njen sadržaj bio prihvatljiv što široj publici.

„Sve u šta verujem volim da istaknem i to mi je važno. Ne želim da se oko mene okupljaju pogrešni ljudi.“

Vidljivost kao svakodnevni aktivizam

Jedna od tema koje Alexis kontinuirano otvara jeste queer vidljivost.

Za nju aktivizam ne počinje nužno velikom kampanjom, protestom ili medijskim nastupom. Ponekad počinje mnogo bliže – u porodici, na poslu, u komšiluku i među prijateljima.

„Mislim da je vidljivost uvek vid aktivizma.“

Kao primjer spominje bivšu premijerku Srbije Anu Brnabić, za koju smatra da njena politička uloga nije donijela značajne promjene za LGBTI+ zajednicu, ali da je sama činjenica javne vidljivosti lezbejke u toj poziciji ipak imala određeni društveni efekat.

„Njena vidljivost je na neki način posledično uticala na to da ljudi shvate da postojimo i da to nije ništa čudno.“

Za Alexis zato nije presudno da svaka LGBTI+ osoba bude javno eksponirana.

„Važno je da budu vidljivi, ne nužno u medijima, ali u svojim zajednicama, u komšiluku, na poslu, u porodici.“

Svako autovanje i svaki mali oblik vidljivosti, smatra, mijenjaju način na koji okolina doživljava queer osobe.

„Daje im onaj realan utisak da smo i mi samo ljudi.“

„Strah samo hrani naše nasilnike“

Alexis je javno govorila i o vlastitom iskustvu nasilja. Ipak, kaže da je takva iskustva nisu uvjerila da se treba povući iz javnosti.

Naprotiv.

„Mislim da vidljivost mnogo više štiti i mene je kroz moj život mnogo zaštitila.“

Autovanje smatra važnim i zdravim korakom za one osobe koje ga žele i za koje je ono sigurno.

„Mislim da su idealne žrtve prosečnog homofobičnog ili transfobičnog nasilnika zapravo oni ljudi koji deluju kao lake mete, koji su ćutljivi, kriju to što jesu. Ma koliko se mi trudili da budemo nevidljivi, taj strah samo hrani naše nasilnike.“

Njena poruka zato nije da hrabrost znači odsustvo straha, nego da se prostor ne treba automatski prepustiti onima koji žele da queer osobe ostanu nevidljive.

Zašto je i dalje teško govoriti o jednakim pravima?

Prava LGBTI+ osoba i dalje se često predstavljaju kao nešto što bi njihovim ostvarivanjem moglo ugroziti prava većine.

Alexis smatra da je problem mnogo manje u nedostatku informacija, a mnogo više u načinu na koji ljudi formiraju stavove.

„Danas je objasniti prosečnoj osobi bilo šta jako težak zadatak. Ne zato što ljudi ne razumeju, već zato što se ne vode činjenicama, nego osećanjima.“

Zbog toga joj je važnije govoriti kroz konkretne priče i svakodnevna iskustva nego kroz apstraktne podatke.

„Trudim se da ljudima objasnim kroz realne priče, svakodnevnicu i onda su mnogo otvoreniji nego kada im pričate kroz nauku ili istraživanja.“

Homofobiju i transfobiju vidi i kao teme koje se često koriste za odvlačenje pažnje od drugih društvenih problema.

„Ljudima se homofobija i transfobija podvaljuju da bi im skrenuli pažnju sa realnih problema, kao što su siromaštvo, loše zdravstvo i ratovi u svetu, a veća prava LGBT+ ljudi ni na koji način njima ne nanose realnu štetu.“

Queer umjetnost ne završava činjenicom da je queer

RahatluQ spaja queer umjetnost i aktivizam, ali Alexis smatra da sama činjenica da je umjetnost queer ili politička nije dovoljna.

„Sve što mi radimo nosi neku političku poruku. Pitanje je koliko je ona jaka, koliko zapravo može nekoga da navede na razmišljanje, koliko nekoga može emotivno da dotakne.“

Upravo tu vidi zadatak umjetnosti.

„Ukoliko mislite da je vaša umetnost politička i da je to sasvim dovoljno, bojim se da je to malo nizak standard za nekog umetnika.“

Za Alexis umjetnost treba biti slojevita.

„Mislim da umetnost treba istovremeno da bude i šokantna i neprijatna, da bude lična, politička, ali i da na neki način priča priču iz neke autentične perspektive ili autentičnog iskustva.“

Drugim riječima, politička poruka sama po sebi nije zamjena za dobru umjetnost.

Aktivizam ne mora uvijek izgledati ozbiljno

Kroz podkast Tetke, online sadržaj i nastupe Alexis često spaja queer teme, društveni komentar, humor i pop kulturu.

Ipak, pravi jasnu razliku između aktivizma i zabave.

„Mislim da je organizovani aktivizam esencijalan da bi došlo do nekih promena.“

Istovremeno, ako aktivizam može biti zabavan i približiti temu ljudima, to vidi kao dodatnu vrijednost.

„Ukoliko može da bude zabavan, a usput navede ljude na razmišljanje ili ih edukuje, meni je zbog toga jako drago.“

Ali ne želi da se jedno potpuno stopi s drugim.

„Zabava mora prvo da bude zabavna, a aktivizam prvo mora da bude aktivizam.“

Šta se desi kada Alexis dobije mikrofon?

Na pitanje šta može obećati publici druge večeri RahatluQ-a, Alexis nije željela otkriti mnogo.

Možda je tako i bolje.

„Neka to ostane tajna.“

Ipak, jedno obećanje jeste dala:

„Sa mojih eventova svi odu sa osmehom.“

Hoće li publika uz osmijeh iz Doma mladih izaći i malo nekomfornija, sa ponekim novim pitanjem o sebi, društvu i svijetu oko nas – saznat ćemo 10. oktobra na RahatluQ Festivalu.

Članak je objavljen uz podršku Ministarstva vanjskih poslova i trgovine Irske. Sadržaj članka isključiva je odgovornost Autora_ke i nužno ne odražava stavove Tuzlanskog otvorenog centra ili Ministarstva vanjskih poslova i trgovine Irske niti Vlade Irske.